Vojvoda Stepa Stepanovic

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Go down

Vojvoda Stepa Stepanovic

Порука  igor92001 on Tue Sep 30, 2008 11:28 pm

Stepa Stepanovic, istaknuti srpski vojskovodja, rodjen je u selu beogradskog atara, Kumodrazu, drugog marta 1856. godine. Sa osamnaest godina postaje pitomac Artiljerijske skole, a dve godine kasnije, prvo kao pitomac-narednik, a potom kao potporucnik, ucestvuje u srpsko-turskom ratu.

Zbog pokazane hrabrosti u dvogodisnjem ratovanju sa Turcima odlikovan je Takovskim krstom sa macevima. Do pocetka Balkanskih ratova obavljao je sve komandne duznosti i bio pomocnik nacelnika Generalstaba. U dva navrata je bio i na mestu ministra vojnog. Tokom Prvog i Drugog balkanskog rata Stepa Stepanovic komanduje Drugom armijom srpske vojske.

Njegov najveci vojnicki uspeh, bio je u Prvom balkanskom ratu.Tada je sa potcinjenim vojnicima u borbama kod Jedrena bilo zarobljeno 60.000 turskih vojnika. Na pocetku Prvog svetskog rata djeneral Stepanovic zamenjuje nacelnika Staba vrhovne komande vojvodu Putnika, koji je na lecenju. Po Putnikovom povratku ponovo preuzima komandu nad Drugom armijom.

Na planini Cer je sa svojom armijom avgusta 1914. godine razbio Pocorekovu Petu armiju i osujetio prvi napad na Srbiju. Za ovu prvu pobedu saveznickih snaga u Prvom svetskom ratu, djeneral Stepanovic je nagradjen cinom vojvode. Potom je Druga armija mesecima odolevala napadima germansko-ugarskih snaga u bitkama na Drini, Mackovom Kamenu i Gucevu. U Kolubarskoj bici, Stepina Armija je zaustavila austrougarske snage na desnoj obali Kolubare, a potom ucestvovala u Misicevim i Putnikovim operacijama koje su dovele do sloma neprijateljske Balkanske vojske.

Posle povlacenja kroz Albaniju, ucestvuje u reorganizaciji srpske vojske na Krfu. Odlucujuci proboj Solunskog fronta izveo je sa svojom Drugom armijom pojacanom sa dve francuske divizije 17. septembra 1918. godine. Primorava Bugarsku na kapitulaciju, i time otvara put za konacno oslobodjenje Srbije. Vojvoda Stepa Stepanovic je umro 29. aprila 1929. godine u Cacku.

igor92001
Admin
Admin

Број порука : 209
Age : 35
Локација : Republika Srpska
Registration date : 15.09.2008

Погледај профил корисника http://republikasrpska.forumotion.net

Назад на врх Go down

Re: Vojvoda Stepa Stepanovic

Порука  igor92001 on Tue Sep 30, 2008 11:29 pm

Њему презиме није требало. У историју и народно памћење ушао је као војвода Степа.

ПОСЛЕДЊА РЕЧ КОЈУ ЈЕ ИЗГОВОРИО НА ЗЕМЉИ БИЛА ЈЕ "НАПРЕД"

Снежана Ђурић-Калушевић

Кад је поштар донео прву пензију војводи Степи, био је изненађен војводином реакцијом: "Три хиљаде! Па знају ли они колики је то новац! Мангупи, оће државу да упропасте!" Тутнуо је пензију поштару у руке: "Момак, одмах то да им вратиш!" До краја живота спавао је на обичном војничком кревету, гвозденом и тврдом. Равнодушан на похвале, није се обазирао ни на замерке - веровао је да постоји Божја правда и да ће свако добити "по заслузи". Читав свој живот изразио је у неколико речи: "Из народа сам поникао, он ме је начинио оним што сам, морам се покоравати његовој вољи и служити му до последнјег даха". Запамћено је како, после битке на Церу, официри читаво вече расправљају о томе да је тешко ратовати са Немцима. А војвода ћути. Слуша, слуша, и само рече: "Јест, кад Шваба почне да бежи, не можеш га стићи!"

Војвода је био веома побожан човек, литургију је знао напамет, као и многе духовне, црквене песме. Волео је црквене свечаности, порте пуне света, нарочито сељаке у копоранима и опанцима који су се искрено и топло молили Богу да не буде рата, елементарних непогода, молили се за плаху кишу, топле сунчеве зраке кад су најпотребнији и берићет. Волео је тај народ и његову чврсту веру, народ пун моралног здравља који је избегавао спорове и сукобе изговарајући просте и врло једноставне речи: "Нека му Бог плати..."

На причест обавезно Велики петак је био дан кад је војвода неизоставно одлазио у цркву. Као командант, увек се причешћивао заједно са својим војницима. У најкритичнијим тренуцима, уочи одлучујућих битака, војвода се повлачио у собу или под шатор и моли се Богу:

"Свевишњи, Ти који господариш животом и смрћу, благослови овај план за одбрану народа мог и Твог... Ми се само бранимо, чувамо своје њиве и своја огњишта, своју слободу и своју државу, своју веру и храмове у којима се Теби искрено и топло молимо. Чувај, Боже, моје војнике, синове Србије, а непријатеља, који хоће да отме оно што си нам Ти дао, нагнај у бекство..."

О томе како је војвода гледао на чување вере и народних обичаја, најбоље говори ова причица коју је "Политика" објавила пре 60 година:

Било је то у оно доба кад се српска војска препорађала, кад је кроз све њене родове и цео народ прострујао нови дух, што га је у народној души као варница изазвала анексија Босне и Херцеговине. Генерал Степа је у том периоду, до Балканских ратова, у два маха био министар војни. Друго његово министровање пада 1912. године, кад је почео рат против Турака.

Разуме се да је министар војни у то доба имао препуне руке посла, али је генерал Степа стизао да обилази трупе у београдском гарнизону, па и по другим градовима. Штавише, он је у ове обиласке одлазио с нарочитим уживањем. Хтео је на сваком кораку да се увери колико је војска спремна за догађаје који ће уследити.

Једног дана, била је среда великог поста, око десет часова, у касарни код Топовских шупа настало је комешање. Дежурни трубач дао је знак да у касарну долази министар војни. Док су се командири и водници прибрали од изненађења, министар је већ био у коњушници осме батерије, загледао коње, прибор и кровину на којој су коњи лежали. Кад је то завршио, попео се на спрат изнад коњушнице, где су биле војничке собе. У пространој соби, у четири реда, било је поређано око педесет војничких постеља. Министар је сваку од њих прегледао: задизао ћебад, прегледао застираче, окретао сламњаче. Био је веома задовољан - све је било у најбољем реду.

У источном делу собе висиле су мале руске иконе које је Русија била послала за све наше касарне. Пред иконама, на лучном носачу, било је кандило. Генерал Степа приђе, погледа у иконе и обрати се командиру:

- А шта вам је ово? - упита генерал својим звонким гласом.

- Иконе, господине министре! - одговори командир, помало збуњен питањем

- А оно пред иконама? - пита даље Степа.

- Кандило!

- Кандило, кандило, али неприпаљено иако је данас среда великог поста - љути се генерал Степа.

Командир, збуњен, слеже раменима, не зна шта да каже. Генерал га погледа благим, очинским погледом, па додаде:

- Е, е, и ви сте ми хришћанин!

Затим је сишао да разгледа остале батерије у којима су, наравно, дотле већ стигли да упале кандила. Пред подне стигао је до војничке кујне. Казани су већ били скинути с ватре. Видећи помало збуњене старешине и војнике, љуте на себе што су пропустили да упале кандила, генерал Степа одлучи да их шалом на свој рачун мало разгали. Рече кувару да и њему сипа у један тањир. Кувар завитла великом кутлачом по казану, па нали пун тањир пасуља.

- Е, немој ти мени само чорбе! - огласи се генерал Степа, понашајући се тако као да је заборавио да је пост. - Сипај и меса да видим како је кувано...

Командир осме батерије дочека ове речи као иза бусије и умеша се у разговор:

- Данас нема меса, господине министре. Данас је среда великог поста.

- Е, е, и ја сам вам неки хришћанин! - узврати Степа и сви около праснуше у смех.

igor92001
Admin
Admin

Број порука : 209
Age : 35
Локација : Republika Srpska
Registration date : 15.09.2008

Погледај профил корисника http://republikasrpska.forumotion.net

Назад на врх Go down

Re: Vojvoda Stepa Stepanovic

Порука  igor92001 on Tue Sep 30, 2008 11:30 pm

есело све што је народно

Војвода Степа је волео све што је било народно. Волео је народни језик, народну песму, народно одело. Иако сам није певао ни свирао, радо је слушао доброг певача и свирача. Волео је народне обичаје и чувао их до краја живота, нарочито оне божићне, ношење баднјака, песме које прате овај обичај. Волео је прост народ и наша села, дивећи се српском сељаку због његове радиности, поштења и снаге да се бори с многим недаћама, али и његовој спремности да своју слободну државу, а слободе је у то време било напретек, брани од свих насртаја.

Још као млад официр, Степа је радо облачио народну одећу и одлазио у село. Није желео да се издваја од народа коме припада. Касније је своје кћери облачио у народну ношњу.

Волео је народне шаре и народне умотворине. Освртао се на њих и често говорио о ненадмашној машти наших ткаља и везиља. Војвода је волео природу, цвеће, животиње. Нарочито је волео коње. Читао је до краја живота. Историја га је одувек занимала. Радо је читао библиотеку Српске књижевне задруге, а од часописа "Српски књижевни гласник". Са задовољством је ишчитавао "Историју наших ратова" Милутина Лазаревића. Био је добар говорник, још бољи предавач. Умео је да се унесе у суштину ствари, да повуче друге за собом, да оживи догађаје.

За војводу се говорило као о човеку осетљивом и затворене природе. Било је прилика кад су га виђали сузних очију. Он је по природи крио своја осећања и расположења, али не зато што је хтео да за њих нико не зна, већ једноставно зато што није осећао потребу да их испољава. Једино је у старости према својим унуцима показивао своју љубав без устручавања. Имао је разумевања за туђе невоље, мада је, руку на срце, било тешко навести војводу да промени своју одлуку.

Могао је да се наљути, али би љутњу исказивао - ћутањем. Тада би се још више повлачио у себе. То је могло да траје по неколико дана. Био је веома правичан човек и водио рачуна о туђим невољама и интересима. Војводин лекар, др Говедаревић, испричао је ову анегдоту:

- Кад је војвода пао у постељу, долазио сам сваког дана и ослушкивао његово име, па смо остајали дуго у разговору. У том разговору затицао нас је војводин берберин Жарко који је сваког дана долазио да "уљуди" болесника. Чим би га угледао, војвода је говорио: "Е, Жарко је дошао и чека, не смемо га оставити да дангуби. Знаш како је, он живи од свог заната.."

Ручак насред улице

Његова преписка је била богата. Поштар који му је доносио писма, није се, чудио њиховом броју, али се увек питао кад војвода стигне да их све прочита. И да одговори. Највише су му писали људи из Босне и Војводине. Он се, изгледа, посебно интересовао за те крајеве.

Према војницима је увек имао много обзира. Бринуо је о њима као о својој деци. Био је, разуме се, веома строг, али је ту строгост углавном испољавао према старешинама под својом командом. Није допуштао да официри на било који начин злоупотребљавају војнике.

Ево о томе једне причице.

Пре отаџбинских ратова Степа је био командант дивизије у Крагујевцу. Наредио је да се посилни код официра могу користити само за оне послове који су предвиђени правилима службе.

Једног дана, међутим, војвода се уверио да се његова наредба не поштује. Око подне, усред града, срео је војника с порцијама у руци. Зауставио га је и започео разговор:

- Војниче, стани!

- Извол'те, господине пуковниче!

- Код кога си на служби?

- Код мајора Јовановића

- Шта то носиш?

- Ручак.

- Ко ти је рекао да носиш порције!

- Госпођа мајорица.

- Седи!

- Разумем!

Војник брзо седе украј улице.

- Једи! - заповеди Степа.

Војник је појео мајоров ручак.

- Е, сад иди кући и кажи госпођи мајорици да те је срео командант дивизије и да ти је наредио да поједеш мајоров ручак.

Војник је поздравио и отишао да испуни наређење.

Отада никоме више није пало напамет да користи војнике за овакве послове.

Зна се да је у српском народу било и других мудрих и храбрих војсковођа, али је ретко ко од њих био толико популаран као војвода Степа. Анегдота о њему има напретек и оне се препричавају још од његове ране младости, кад се још није могло знати шта ће на крају бити од тог мирног, вечито повученог у себе и готово аскетски скромног официра.

Скромност је заправо била само једна од многобројних врлина које су га красиле. Постићи највише што се може, учинити све за свој народ, борити се против зла, за праву, истину, а при том не истицати себе у први план, остати готово непримећен - то су Божји дарови. Том соју људи припадао је војвода Степа. Склањао се од свега што је личило на похвале, славље, пумпу, раскош, разметљивост.

igor92001
Admin
Admin

Број порука : 209
Age : 35
Локација : Republika Srpska
Registration date : 15.09.2008

Погледај профил корисника http://republikasrpska.forumotion.net

Назад на врх Go down

Re: Vojvoda Stepa Stepanovic

Порука  igor92001 on Tue Sep 30, 2008 11:30 pm

Велика љутица

Најлепше особине војвода је понео из породичног дома. Ту су они чврсти корени којима је везан за село, морал, патријархални начин живота, тачност, уредност, вера у Бога, у правду, у људе око себе.

Војвода се родио надомак Београда, у селу Кумодражу, као трећи син Ивана и Радојке. Предање каже да су се преци Степини доселили у Кумодраж из Херцеговине или Лике, мада има и једна верзија по којој су дошли из лесковачког или пиротског краја. За оца војводиног говори-ло се да је радин и честит у сва-ком погледу, способан за све. Рекло би се да се активно бавио политиком - сврставао се у најистакнутије либерале у свом крају. Мајка је била из Сремчице, сељанка, али отмене душе и држања. Бистрину, тачност, уредност, скромност - Степа је наследио од ње. Учила га је раду и молитви, чувању породичног огњишта као светиње, учила га је одупирању злу и уверавала, од малих ногу, да Бог све види, све чује и да свако добро награђује.

- Још као мали био сам велика љутица - причао је војвода Степа сећајући се породичног дома и детињства у њему. - Кад би ме мати упртила на леђа и понела на њиву, ја сам се опирао, драо и ударао ногама и пртачи да би ми биле модре од трења кад би на њиву стигли. Од тих рана и модрица ништа ми није било. Мати није имала времена да се око мене и мојих ногу бави, па је све пролазило само од себе.

Постоји вероватна прича о томе да су понекад, док је био у колевци, Циганке дојиле Степу. Кад је мати одлазила на њиву и остављала своје најмлађе чедо са јетрвом, коју је он, како је истицао, много волео и које се радо сећао, стрина би довикнула коју Циганку која је поред куће пролазила да подоји њеног синовца.

Војводина старија кћер Милица после очеве смрти, причала је сећања из свог детињства:

- Тата је имао неку чудну љубав према Циганима-чергарима, њиховим чергама и њиховој голишавој деци. Док смо живели у Ваљеву, видо је нас, децу, у шетњу изван града, где су била мала циганска насеља. Ту смо обично застајали и тата је неко време посматрао черге, децу, голишаву и мусаву. Њега је занимао њихов живот и он је с великом пажњом пратио њихове живе покрете... И војвода је једном, у шали наравно, говорио о својим посетама малим циганским насељима:

- То ми је, ваљда, остало у крви од Циганкиног млека кад ме је дојила...

Враћај паре, момче

Одмах после пензионисања, двадесетих година овог века, војвода је живео у Чачку. Осим родне куће у Кумодражу, друге није имао - живео је у кући свога таста Веселина Миловановића, чијом се кћерком Јеленом оженио још као млади поручник. У Кумодраж је повремено одлазио да види своју браћу који су се бавили земљом и од ње скромно живели. Све што су имали, стекли су својим знојем и својим жуљевитим рукама.

Војвода није трпео привилегије било које врсте. Сматрао је да се отаџбини мора дати све, а да се од отаџбине ништа не узме. А што се његове пензије тиче, то је текло овако. Прву пензију, у ствари, није ни примио, била је, по војводиној процени, превелика па је тражио да се - смањи! Један млади поштар, који је тек започињао службу, био је обрадован кад је међу поштанским упутницама видео једну с именом војводе Степе. За ову прилику, будући да је војводу просто обожавао, поштар се свечаније обукао, мислио је да је непристојно да се пред тако славним човеком појави у половној одећи. Био је срећан што је војвода у његовом рејону, па је похитао да му уручи пензију.

Тај сусрет и тај дијалог забе-лежиле су касније многе новине.

- Ево среећног поштара који најомиљенијем војводи доноси прву пензију! - рекао је млади поштар у једном даху.

- Ако, ако, момче - узвратио је војвода Степа уз осмех. - Ред је да и ја видим неку вајдицу од своје државе. А колико су ми послали?

- Три хиљаде динара, господине војводо! - рапортирао је узбуђени поштар.

- Мангупи! Мангупи! Хоће да упропасте државу! Враћај паре, момче! Нека бар преполове, шта би с толиким парама!?

Збуњеном поштару није преостало ништа друго већ да врати поштанску упутницу.

Тако је, одиста, војвода вратио пензију. У то време то је била велика сума.

Наводимо, с тим у вези, само два податка: за хиљаду динара могло је да се купи пар најбољих волова, а за један динар - седам јаја!

Скроман човек

То није једини војводин гест. Знајући какви све могу бити потомци, али и да би поштедео државу или општинску касу, војвода је себи за живота подигао гробницу на чачанском гробљу, не одвајајући се ни после смрти од својих помрлих суграђана. Место је сам изабрао, а чувеном чачанском каменоресцу Бербељи дао нацрт гробнице. Неспоразум је настао оног часа кад је војвода приметио да је Бербеља, мимо плана и договора, додао неколико мермерних стубова у облику топовских граната и уклесао битке и победе српске војске под војводином командом. Војвода се жестоко наљутио, али је све било касно.

Војвода је припремио све што је било потребно за сахрану: униформу, коју ће му обући, и ордење које ће понети. Од своје пензије уштедео је онолико колико је мислио да је потребно за погреб. Својој супрузи је дао два замотуљка с новцем - један за трошкове сахране, други за њен живот. Није му ни на ум падло да га сахране о државном трошку.

Тек што је гробница била готова, војвода је у пратњи својих зетова отишао да је види. Потпуковник Драгомировић, његов зет, иначе лекар, ракао му је:

- Ово није за вас. Превише је скромна гробница. Таман за мене. Ви сте велики човек, прослављени војсковођа. Ви ћете бити у Пантеону!" Најбоље је да ову гробницу уступите мени...

Војвода се узнемирио:

- Какав Пантеон! То не одговара мени, мојим уверењима. Ја сам скроман човек. Хоћу овде да се сахраним. То је моје место. Коме треба Пантеон, нека се у њему сахрањује. Овде ће лежати војвода Степа Степановић.

igor92001
Admin
Admin

Број порука : 209
Age : 35
Локација : Republika Srpska
Registration date : 15.09.2008

Погледај профил корисника http://republikasrpska.forumotion.net

Назад на врх Go down

Re: Vojvoda Stepa Stepanovic

Порука  igor92001 on Tue Sep 30, 2008 11:30 pm

Сам стругао дрва

Степино ратно искуство било је веома богато: стицао га је још од првог рата против Турака 1876. године док је био наредник - питомац, па даље кроз ратове, такође против Турака 1877. и 1878. године и српско-бугарски рат 1885. године као пешадијски официр. Био је водник, командир чете, командант батаљона, пука, бригаде, дивизије, армије.

Био је готово на свим положајима у Главном генералштабу, у Министарству војном, а то своје богато искуство преносио је на младе официре као професор на Војној академији у Београду.

Генерал Воја Живановић овако је описао Степу Степановића:

"У рату, на бојиштима, био је храбар, улазио је у зону ватре без бојазни, никад нико није могао да примети да је у тим моментима уплашен, нервозан. Био је засипан непријатељском пешадијском ватром, али се није повлачио с тог места све док није сазнао оно што га је као официра занимало: како се држи непријатељ и како се понашају старешине и војници којима он командује..."

На другом месту генерал Живановић истиче ове војводине вредности:

"Био је веома начитан, међу официрима и војницима без сумње најбољи познавалац наше књижевности. Одлично је знао и светску књижевност."

Према породици био је веома осетљив, али је то скривао дубоко у себи. Према унуцима био је веома нежан, чак у толикој мери да су у то тешко поверовали и они који су га добро познавали. Отаџбина му је била изнад свега. Оне трагичне 1915. године, кад се српска војска, притиснута аустријско-мађарским, немачким и бугарским армијама, које су јој претиле окружењем и уништењем, повалчила из земље, напуштајући своју отаџбину, војвода Степа ни прстом није мрднуо да спасе своју породицу.

"Где сви остали, ту и моја породица" - нашао је војвода Степа оправдање за своје понашање. Стрепео је и туговао за својима као што су туговали и стрепели српски официри и војници за време изгнанства, али ни то војвода није јавно испољавао.

У храни је, кажу они који су га познавали, био готово вегетаријанац - месо је ретко јео, а кад би се затекао у вароши, у некој кафани, попио би само чашу пива. Као домаћин, служећи своје госте, попио би чашицу добре домаће ракије. Вино није пио. Велико друштво је избегавао. Волео је природу, шетњу, самовање. У часовима усамљености доносио је важне одлуке. Све је било прорачунато у милиметар, предвидео је све могуће одлуке непријатеља. Ниједне врсте изненађења код њега није могло да буде. Према војницима се понашао - очински: стрепео је над њиховом судбином, чинио је за њих све што је могао, али је и тражио д њих све што је и било могуће, посебно у оним судбоносним биткама. Губитак сваког војника у рату изазивао је у њему велики бол. Потиштеност је била видлјива. Рањенике и болеснике обилазио је редовно, а нарочиту пажњу посвећивао је уређењу и обележавању гробова. С неизмерном тугом гледао је како на ратиштима у земљи, и касније, у туђини, расту гробља српских војника.

У "Споменици војводе Степе Степановића", коју је Народна одбрана објавила непосредно после војводине смрти, о њему је, једним записом, сведочио Велибор Јонић:

"Било је то у Валони приликом повлачења. Случај је хтео да лађицом, која нас је од обале до велике лађе превозила, будем превезен у исти мах кад и војвода Степа и његов штаб. За све време војвода је марамицом брисао сузе које су, као потоци, лиле. Гласно је понављао једну реченицу: "Много смо грешили и зато нас је Бог казнио... Сви ми, онако гладни и изнурени, били смо као скамењени. Они, чије срце ни у највећој опасности није задрхтало, плакао је..."

На Солунском фронту нико из његове армије, официр или редов, није могао да оде у Солуну. Био је у том погледу неумитан. Међутим, упркос томе, било је момената у којима се готово без дозволе могло отићи у овај град. Требало је војводи показати писмо родбине из Србије којим се тражи помоћ. Не би, у таквим приликама, дозволио да га моле за одсуство, већ би, кроз сузе, рекао:

- У таквим приликама, а не треба ме ни питати...

Знао је војвода да су сви официри оставили своје породице без ичега, без икаквих прихода, да им је потребна помоћ, па су они од своје скромне плате куповали разну робу и одашиљали је у пакетима преко Црвеног крста.

О свом народу војвода Степа је ретко говорио. Чак и кад су га просто салетали страни новинари, који су пратили његову армију на бојиштима, избегавао је да даје изјаве. Зашто говорити, сматрао је, о нечему што је очевидно: он је веровао у снагу свог народа, у његову истрајност, његово осећање правде, ценио је његове душевне врлине.

А што се страних новинара тиче, упућивао их је на примере и догађаје у којима се види велика душа српског народа.

igor92001
Admin
Admin

Број порука : 209
Age : 35
Локација : Republika Srpska
Registration date : 15.09.2008

Погледај профил корисника http://republikasrpska.forumotion.net

Назад на врх Go down

Re: Vojvoda Stepa Stepanovic

Порука  igor92001 on Tue Sep 30, 2008 11:31 pm

Душа српског народа

У књизи "Солунци говоре" има једна необична ратна прича која више но ма шта друго открива душу српског војника у ратним приликама. У доба затишја на Солунском фронту, каже та прича, један српски војник - извиђач кренуо да извиди положај како би био сигуран да се непријатељ није пребацио близу српских ровова. Крећући се опрезно, залазећи у шибље између два положаја, није примећивао ништа сумњиво. У једној шуми, по маховини око стабла, закључио је да је ту негде близу извор па би да попије који гутљај воде...

Чим је везао коња за стабло, војник је пошао да тражи извор. Али, тек што је учинио неколико корака, стао је као громом погођен. На извору је приметио једног бугарског наредника који је марамицом квасио чело и груди... И ту је, тог часа, настала драма у драми: шта да уради српски војник? Види пред собом бугарског наредника, али сломљеног неким невидлјивим болом, скрушеног... Шта да учини? Да пусти бугарског крвника да га остави на миру? А шта ако је и он извиђач, ако је, којим случајем, открио српске положаје, митраљеска гнезда, па груне бугарска артиљерија и разори их? Не, не, не сме да га пусти! Да га убије? То би могао лако да учини - био је заклоњен иза стабла, на десетак метара од њега, лако би га смакнуо... Али како да убије болесног човека? Зар то није велики грех и да ли би му Бог то опростио? Згрозио се од те помисли... Неће га убити, али га неће ни пустити. Остало је треће - заробиће га и одвести у команду па нека други одлуче.

Тако је и учинио - сломио је гранчицу и тиме скренуо пажњу. Престрашени бугарски наредник, чим га је приметио са упереним карабином, подигао је руке и предао се. Српски војник је пропустио свог заробљеника на-пред, упозоравајући га да ће мо-рати да га убије ако покуша да побегне... Чим је војник узјахао коња, бугарски наредник је пао на колена. Једва је промуцао:

- Убиј ме, братко, к'о Бога те молим...Не могу даље. Болестан сам... Изгорећу од неке ватре. Прежали један метак...

И тако, да не дужимо, српском војнику није преостало ништа друго већ да свог коња уступи заробљенику. Још га је уз пут уз седло придржавао да не падне. Тако су стигли до војводе Степе. Војник се исповедио - испричао је војводи сваки детаљ. На то је војвода Степа рекао:

- Добро си учинио, војниче! Алал ти вера!

А затим је, обраћајући се официрима и страним новинарима, рекао:

- Ето, господо, то је душа српског народа. Одиста народ који има овакву војску никад не може да пропадне...

"И џабе би радио"

Али, д се вратимо у мирнодопско време у коме је војвода био само - пензионер, па као сваки добар домаћин бринуо о породичним потребама. Живећи у кући свог таста у Чачку, занимајући се својим унуцима и цвећем у башти, војвода се лаћао и других послова - стругао је дрва. С тестером у руци "борио" се против букових цепаница... У дну дворишта, пролазећи улицом, грађани су виђали војводу у старој војничкој блузи, са шајкачом на глави и цокулама на ногама, како приљежно струже дрва.

У том послу затекао га је неки сељак, који га није познавао, али је знао да у тој кући живи славни војвода. Сељак је свратио да мало поразговара са "слугом" кога је војвода, мислио је, унајмио за овај посао.

И тако започе разговор сељака и војводе.

- Помози Бог, стари! - проговори сељак.

- Бог ти помогао! - узврати војвода Степа.

- Ово је, је ли, кућа нашег војводе Степе?

- Јесте...

- А ти му стружеш дрва...

- Стружем, ја шта ћу! - узврати Степа.

- А пошто си погодио? - пита даље сељак.

- Нисам погађао. Знаш, ја радим стално код војводе, па ме плаћа месечно...

- Ако, ако, добро је и то - примети сељак. - Чуо сам да војвода није шкрт... Али, није то важно, важно је да имаш и кога да служиш. Ја бих му то и џабе радио. Заслужио је то наш војвода.

Млади потпоручник Иван Ивановић један од 1300 каплара из оног легендарног батаљона, чија је трећина покошена у славној Колубарској бици, доживео је необичан сусрет са војводом Степом. Сусрет му је донео - петнаест дана притвора. Било је то у пролеће 1916. године на Крфу.

Коњем на војводу

Догађај је необичан и заслужује пажњу из више разлога: младим поручником се бавила Врховна команда јер је јашући побеснелог ата, загрејан чувеним крфским вином, налетео на једног полазника, а тај пролаз-ник је био главом и брадом про-слављени војвода Степа. Коњ је сапима окрзнуо пролазника, овај се мало затетурао, пала му је капа с главе, а убрзо потом пукла је брука, па се цела ствар нашла пред Врховном командом српске војске.

Истина, коњ је, како рекосмо, сапима само окрзнуо пролазника, али је потпоручник Ивановић са ужасом приметио како тај стари човек посрће од удара и како му паде капа и откотрља се. А штета! Јездио је тако поносно. Млади официр је у мислима јуришао на непријатеља, ослобађао своју поробљену земљу и већ био у свом завичају.

igor92001
Admin
Admin

Број порука : 209
Age : 35
Локација : Republika Srpska
Registration date : 15.09.2008

Погледај профил корисника http://republikasrpska.forumotion.net

Назад на врх Go down

Re: Vojvoda Stepa Stepanovic

Порука  igor92001 on Tue Sep 30, 2008 11:31 pm

Невешт јахач

Потпоручник је с муком зауставио коња, спреман да се извини старцу, срећан што се на томе завршило. Али, гле чуда! Старац је проговорио на чистом српском језику. Рекао је: "Господине потпоручниче..." По томе је Ивановић закључио да је избеглица, да је родољуб, да је с муком тешком прешао преко Албаније, а замало да га он, потпоручник српске војске, убије на Крфу! Пришао је старцу и почео да се извињава; "Добри стари господине, молим вас, као родитеља вас молим, да ми опростите... Ђаво ме наведе да појашем коња, иако сам невешт јахач. Било би ми неописиво жао ако бисте остали у уверењу да се ово догодило са злом намером..."

- Не примам извињење! - узвратио је странац. - Да се јавите на рапорт!

Ивановић се упорно и искрено, од срца извињава, жао му је старијег човека. А човек ћутећи слуша речи Ивана Ива-новића, али не прима извињење. Види белаја! Заинатио се старац, хоће да истерује неку правду.

Старац још једном понови:

- Јавите се на рапорт!

Овај заповеднички тон мало је љутнуо потпоручника Ивановића, па и он рече мало набусито али и подсмешљиво:

- Добро, да се јавим на рапорт, али желео бих да знам по чијој заповести...

- По заповести војводе Степе Степановића!

Ивановићу се одсекоше ноге. Загледао се мало боље у старца и у њему препознао славног војсковођу. Боже, хтео би и без рапорта, без суда, да казни себе! Зар он овако мали, ситан, да коњем насрне на славног војводу! Готов је, нема му спаса...

Сутрадан је писмени рапорт доставио команданту места. Изложио је догађај бираним речима. По њему, десило се то што се десило једино због тога што је био неук јахач. И богзна како се извињавао војводи. Признао је да је попио коју чашу крфског вина.

Први кажњеник

Заплет је био на Крфу, расплет у Солуну.

Пошто је војвода Степа командовао Другом армијом а јединица попторучника Ивановића припадала је Првој армији, ствар се даље развијала по прописима. Рапорт је стигао до Врховне ко-манде, а она га је упутила војво-ди Степи.

На тражење Врховне команде, поводом рапорта потпоручника Ивановића, и војвода је дао реч. Војвода је писао руком. Једном реченицом војвода је оспорио тврђење потпоручника Ивановића да је невешт јахач. Наиме, војвода је чуо речи којима је јахач нагнао коња у трк. И цитирао је те речи. А то је - на ужас Ивана Ивановића - била прописна команда за прелаз у - трк. И како сад објаснити да неко познаје чак и коњичке команде а да не зна да јаше...

Предмет је поново стигао у Врховну команду. Ова га је редовним путем доставила команди потпоручника Ивановића с наређењем да се сад и млади официр изјасни поводом изјаве војводе Степе. Ивановић се згрануо кад је прочитао да је означеног дана изговорио прописану коњичку команду. Он, резервни пешадијски потпоруч-ник, он који је кубурио и са командама сопственог рода војске. Али, написао је одговор у коме је рекао да је војвода Степа у праву. Признаје да је крив, па моли да му се одмери казна...

Врховна команда, са потписом начелника штаба генерала Пет-ра Бојовића, одмерила му је каз-ну: петнаест дана притвора! Из-државање казе било је у логору Сурукли, близу Солуна. Командант пука наредио је да се поред његовог шатора подигне исти такав и за Ивана Ивановића. Но-ћи и све слободно време потпо-ручник је проводио у том шато-ру. Командант га је примио и у своју менажу.

Ивановић је био први кажње-ник на Солунском фронту.

Војник Богдан

Тако је било у туђини, на Солунском фронту. Међутим, вој-водина скромност и поштовање војних правила продужили су се и у миру, после његовог одласка у пензију. Некако у то време, решењем Министарства војске и морнарице, војводи Степи је на услугу додељен аутомобил. Истим решењем одлучено је да се по аутомобил даје на располагање команданту граничних трупа, команданту коњичке дивизије и команданту краљеве гарде.

Војводи Степи одређен је и возач, који је, иначе, служио кадровски рок. Био је то, данас већ у позним годинама, Богдан Бакаловић, који живи у Београду.

- Кад ми је то саопштено у чачанској касарни био сам просто ошамућен - сећа се Бакало-вић. - Зар мени да припадне таква част да возим славног војводу! Нисам тако нешто ни у сну могао да замислим. Кад сам се јавио војводи на рапорт, рекао ми је:

"Војниче, слушај добро шта ти кажем: у овај аутомобил, осим нас двојице, не сме нико да седне!"

- Ту његову заповест поштовао сам годину и по дана - колико је трјао мој кадровски рок - сећа се Бакаловић. - Волео сам да возим, али се војводи, на моју велику жалост, никуда није ишло. Иначе, тај аутомобил је био дотрајао, без марке, често се кварио, а путеви - да не причам. Возио сам војводу неколико пута за Београд и Крагујевац на седнице Народне одбране, чији је био доживотни почасни председник.Једном, тако, на путу за Београд, возећи прашњавим друмом преко Аранђеловца, аутомобил се покварио. Војвода је цупкао около, загледао у мотор, видео како се мучим да пронађем квар, па напослетку рекао:

"Одох ја пешке, а ти, кад поправиш ту крнтију, стићи ћеш ме..."

Бакаловић се с тугом сећа дана кад је умро стари краљ Петар и када је возио војводу на сахрану.

"Изгубили смо великог краља и великог слободара!" - рекао ми је кад смо се преко рудника запутили према Тополи. "Био је и у рову, и на сељачкој свадби и на слави својих војника. А преко Албаније, синко мој, ишао је пешке, као и сви војници Србије. А могао је француским авионом да се превезе за неколико сати на безбедно место. Хтео је да дели судбину свог народа. Зато су га сви волели и поштовали..."

- Док је војвода причао, ја сам се молио Богу да се аутомобил не поквари - сећа се Бакаловић.

- То се, нажалост, ипак десило на неколико километара од Тополе. Војвода је постао нервозан. Бојао се да не закаснимо. Квар, срећом, није био велики - стигли смо на време...

Чувар државне касе

Бакаловић се живо сећа једног младог поручника из команде у Крагујевцу који је, поред осталог, био задужен да војводу снабдева бензином. Доносио га је у лименим кантама и увек помало узбуђен. Било је то одређено следовање које је редовно стизало, али га је војвода чешће враћао него што га је примао.

- Био сам у дворишту војводине куће кад је стигао млади поручник - сећа се Бакаловић. - Дошао је неким возилом и у рукама држао две канте бензина.

Кад је војвода изишао из куће, млади официр је рапортирао:

"Господине војводо, донео сам бензин за ваш аутомобил..."

"Вратите то, господине поручниче!" - рекао је мирно војвода. "Нисам потрошио ни претходно следовање...

"Али, господине војводо, ја сам се својим потписом у команди овим бензином раздужио" - рекао је молећивим гласом поручник.

"Вратите, господине поручниче, и задужите се поново!" - неумољив је војвода. "Бензин је скуп, колико ја знам. Лако је своје чувати, али човек се познаје по томе како чува туђе. А овај бензин је државни, као и аутомобил. Тре-ба бити скроман и чу-вати државну касу ви-ше него своју..."

Војвода је рекао све што је имао да каже и младом поручнику није остало ништа друго већ да врати бензин и да се поново задужи.

Према многим сведочењима, усменим и оним у записима, војвода Степа је био ретко честит и поштен човек, чврстог карактера, отворен у разговору, ја-сан у наређењима. До крајности је био скроман, побожан, осетљив. Лаж није трпео, ко га је само једном у служби слагао - никада му више није веровао. Имао је око, видео је све, мада се понекад правио да не види, али је у згодној прилици давао на знање да је видео, да зна.

Од својих потчињених тражио је највише што се може, а сам је увек, лично, био за то пример. У ратовима, као официр, командир и командант, касније као генерал и министар војни, па још касније, после победоносне битке на Церу, као војвода, Степа је умео да одржи врло коректне односе са свим старешинама у српској војсци, али није волео да чује реч "немогуће".

Лако је замислити израз лица овог питомог човека, али ненадмашног војног статега, кад чује једног од својих подређених команданата који, уместо спремности да изврши заповест, једноставно каже: "Немогуће, господине војводо!"

Ово се управо десило на Солунском фронту, уочи одлучујећег продора српских и савезничких трупа, чије су припреме за судбоносну битку трајале неколико дана. После ураганске артиљеријске ватре, требало је да пешадијске јединице силовито крену у јуриш, не дозвољавајући непријатељу, бугарским и немачким армијама, ни да предахну.

igor92001
Admin
Admin

Број порука : 209
Age : 35
Локација : Republika Srpska
Registration date : 15.09.2008

Погледај профил корисника http://republikasrpska.forumotion.net

Назад на врх Go down

Re: Vojvoda Stepa Stepanovic

Порука  igor92001 on Tue Sep 30, 2008 11:32 pm

По војводиној заповести

У тој атмосфери, војвода Степа је, проучавајући положај на коме ће се водити део одлучу-јуће битке, рекао свом начелнику штаба да одмах позове команданта батерије и пита га за положај испод Кравице.

- Има ту један ћувик и на њему у току ноћи треба поставити два топа и гађати непријатеља у ребра! - рекао је војвода Степа.

Убрзо потом преко телефона се јавио командант батерије.

- Извол'те, господине војводо! - трепери узбуђен глас команданта батерије преко телефона.

- Слушајте, у току ноћи поставите на онај ћувик где се налази крушка два топа! - заповедио је војвода Степа. - Њима ћете у ребра непријатеља да гађате!

- Немогуће - изустио је командант батерије.

- Зашто? - пита војвода Степа.

- Зато, господине војводо, што је то брисани простор. Непријатељ је засуо шрапнелском ватром цео ћувик. Не би ни један од нас главу изнео...

Војвода Степа га прекиде речима:

- Слушајте, по сваку цену морате горе да избаците два топа!

- Немогуће! - понавља Командант батерије.

- Нема немогуће! - грми вој-водин глас преко телефона. - Ви знате да је горе, на ћувику, једна крушка. Ако у пет часова ујутро не буду два топа на ћувику, у осам ћете пред командантом дивизије висити о крушци! Јесте ли ме разумели!?

Разговор је био завршен.

Међутим, негде око четири сата изјутра зове телефониста батерије Штаб армије и тражи њеног команданта. Војвода Степа подиже слушалицу из које "бије" разговетан глас команданта батерије:

- Господине војводо, по вашем налогу истурио сам целу батерију на онај ћувик и чека наређење за напад...

Војвода се осмехнуо и рече:

- Знао сам да сте добар капетан. Предложићу вас за мајора. И заборавите оно о вешању. Крушка служи и као заклон...

У светски рат Степа је ушао као генерал и заступник начелника штаба Врховне коман-де, пошто се начелник Генералштаба, војвода Радомир Путник, затекао у Аустрији, на лечењу. Чим је војвода Путник стигао у земљу, Степа је преузео команду над Другом армијом.

Бачени у Дрину

У августу 1914. године нашао се лицем у лице са аустроугарским командатима и њиховим корпусима у Подрињу и на Церу, где је српска војска однела победу, прву савез-ничку победу. После тродневне крваве битке непријатељеве трупе бачене су стрмоглавце у Дрину и Саву. За ову величанствену победу, која је снажно деловала на српску војску и савезнике Србије на другим фронтовима, генерал Степа је добио чин војводе. Он је био други војвода у српској војсци, а четири месеца касније, после сјајне победе на Колубари, придружиће им се и трећи - Живојин Мишић. Четврти српски војвода био је Петар Бојовић, који ће ову титулу добити после успешних операција за ослобођење Ниша 1918. године.

Војвода Степа није био омиљен само у народу, веома је био поштован и цењен и у дому Карађорђевића и међу министрима и официрима.

Кад је на Видовдан, 1928. године, на Церу откривен вели-чанствени споменик јунцима ове битке, на тој свечаности није било прослављеног команданта - Степа је био у болесничкој постељи. Али, не само што није био заборављен на овој свечаности, него му је краљ Александар Карађорђевић послао телеграм пун неизмерне захвалности за све што је учинио. Телеграм гласи:

"Вративши се са прославе на Церу, прва моја мисао иде Вама, драги мој војводо. Сви ми који смо се јутрос овде окупили, жалимо дубоко што нисмо видели нашег војсковођу на месту његове славне победе. Стога ми је дужност да Вам овим путем још једном кажем колико Вам је земља захвална што сте је бранили и одбранили, колико Вас сви ценимо и у души носимо."

Војвода Степа није волео публицитет, није уживао у похвалама и признањима која су стизала са свих страна. Клонио се почасти и признања. Замољен једном да каже нешто о себи, не могавши да одбије стране и домаће новинаре, војвода Степа је изговорио само једну реченицу:

"Из народа сам поникао; он ме је начинио овим што сам; морам се покоравати његовој вољи и служити му до последнјег дана."

То је било све.

По завршетку рата војвода Степа је изабран за председника Народне одбране. Једва је на то пристао. Бранио се да има и млађих и бољих и здравијих људи који то место треба да заузму. Али, том притиску, тој свеопштој жељи, није могао да се одупре. У то време, после одласка у пензију, живео је у скромној кући свог зета и кћерке у Чачку, а кад је било нужно долазио на седнице Народне одбране. У то време у просторијама ове институције могле су се видети бисте Радомира Путника и Живојина Мишића, па је била разумљива жеља да се начини биста и војводе Степе.

Без војводине бисте

Предложено је да се за ову прилику ангажује вајар Марко Брежанин. Њему је препоручено да оде у Чачак, пронађе војводу и умоли га да му позира. Да не би било одлагања, јер су мислили да војводу треба "ухватити на брзину", вајару је препоручено да понесе сав свој алат, па чак и блато. Све је ово требало да буде урађено у име Народне одбране.

Вајар Брежанин је ово прихватио с великом радошћу и похитао у Чачак. Распитао се где станује славни војвода и запутио се његовој кући. У дворишту је затекао старијег човека у похабаној одећи - стругао је дрва.

- Помаже Бог, пријатељу! - поздрави вајар непознатог човека, слутећи да би то главом и брадом могао бити славни војсковођа.

- Бог вам помогао! - узврати војвода Степа, обрадован, као и увек, оваквим поздравом. Допадало му се то што су људи на почетку сваког посла, и при поздраву, наравно, помињали Бога. Без Божјег благослова, истицао је, не може се ништа обавити како ваља.

Пошто је одмерио дошљака, упита га:

- Шта желите?

- Долазим из Београда - одговори вајар Брежанин и, верујући да ће имати више успеха ако се буде понашао као да га није препознао, настави: - Послали су ме пријатељи да умолим војводу Степу да ми позира. Хоћу да израдим његову бисту за Народну одбрану и друге установе...

- Па, познајете ли ви њега? - упита војвода.

- Немам ту част! - узврати вајар, надајући се да ће приволети војводу да пристане.

- Е, жао ми је, господине - одговори војвода Степа. - Знате, он није овде. Отишао је да надгледа своју гробницу. Сад се бави дограђивањем своје вечне куће. Али, знате шта, колико га ја познајем, он неће пристати на то. Мислим да сте узалуд долазили. Поздравите и Народну одбрану и установе и пријатеље и реците да је војвода спремио себи вечну кућу и да је то њему најбољи споменик.

Вајар се вратио необављена посла. Тако је Србија остала без бисте свог најомиљенијег војводе.

Војвода Степа био је дубоко убеђен да ће историја свакога поставити на своје место, веро-вао је у историјску правду. Свеједно да ли је реч о народима или појединцима. Отуда га није жестило туђе неразумевање. Увек је мислио да ће се неправда вратити ономе ко је чини.

Дело ослобођења поимао је, пре свега, као дужност - био је војник јер је у време ослободилачких ратова искрено мислио да наше национално питање може да реши само војник.

Носио је у себи велику мисао дубоког етничког и етичког зна-чаја, он је говорио видовданску мисао: Изгубљена отаyбина увек је отаyбина; прегажено царство увек је царство. Иако је отаyбина изгубљена - она је још жива у души народној. И док у срцу гори вера у себе, вера у обнову снаге, у морално здравље народа, у његов велики стваралачки чин - дотле отаyбина постоји.

Изгнанство из отаyбине сматрао је само привременим поразом, пролазним чином. Дубоко је веровао у васкрс своје отаyбине и тријумфални повратак својих војника, као што је, исто тако, дубоко веровао да ће се насилници који су изазвали рат и насрнули на мали српски народ ускоро наћи на коленима.

То се управо и догодило.

Шетње и у рату

Ни у ратним приликама, ни касније, у миру, војвода се није одрицао својих омиљених шетњи.

Једног дана, баш док се он ше-тао, француски капетан-извиђач, који је војводиној армији био придодат на службу, летео је изнад фронта, али му је авион отказао и он је, на једвите јаде, успео да се неповређен спусти на поље поред друма којим је шетао Степа. Чим је излетео из авиона, пилот је потрчао према војводи и рапортирао:

- Господине војводо, мотор ми је стао изнад наших линија, али сам ипак успео да сачувам апарат и да се спустим неповређен...

- Добро сте, господине ка-петане, успели да паднете усред пшенице! - одговорио је војвода, окренуо се и наставио шетњу, остављајући збуњеног пилота.

igor92001
Admin
Admin

Број порука : 209
Age : 35
Локација : Republika Srpska
Registration date : 15.09.2008

Погледај профил корисника http://republikasrpska.forumotion.net

Назад на врх Go down

Re: Vojvoda Stepa Stepanovic

Порука  igor92001 on Tue Sep 30, 2008 11:32 pm

После Церске битке - војвода

Војвода је увек говорио да је пшеница Божји дар и да се о сваком зрну мора водити рачуна. Степа је добро знао шта је глад - кроз ту муку прошли су његови војници за време оног суровог марша смрти кроз Албанију, а многи су помрли желећи само мрвицу хлеба... Отуда свакако овај прекор савезничом пилоту који је своју летелицу спустио у житно поље.

- Војвода је - казивао је даље др Поповић волео кишу. Једном смо он и ја обилазили наше војне болнице. Ишли смо аутомобилом који су нам дали француски савезници. На друму нас, тако, једном ухвати киша. Наредио сам возачу да стане и да подигне кров, али се војвода успротивио:

- Не! Доста ћу бити покривен у гробу. Нека пада, бар је добра ова киша...

Војвода је о себи веома ретко говорио. О својим подвизима - никад! А за његово име везано је ослобођење Криве Паланке и Кратова 1912. године, Једрена и одбрана Пирота у 1913. години. У почетку рата 1914. године, до доласка војводе Радомира Пут-ника са лечења у иностранству, био је заступник начелника шта-ба Врховне команде. Успешно је у то време извршио мобилизацију и концентрацију српске војске. Чим је дошао војвода Путник, Степа је примио команду над Другом армијом. Са својим трупама Степа је извршио марш-ма-невар на Цер и извео Церску битку - прву добијену победу на свим савезничким фронтовима.

За ову добијену битку, која је одјекнула широм света и донела велику славу малој Србији, пре-столонаследник-регент Александар Карађорђевић дошао је у Богатић саопштио генералу Степи Степановићу да је унапређен у чин војводе. После Радомира Пу-тника, Степа је био други српски војвода.

У јесен 1914. године, са својом армијом војвода Степа је учествовао у поновном избацивању аустроугарских трупа, најпре код Лазаревца, а потом преко Кос-маја, Ковина, Авале, Торлака и Београда.

У лето 1915. године његова армија иде на пиротско бојиште, одакле одступа, по наређењу, преко Ниша и Прокупља ка Приштини, и даље на Пећ - Чакор - Андријевицу - Подгорицу - Скадар - Драч - Крф.

Тријумфалан дочек у Сарајеву

После реорганизације српске војске, у пролеће 1916. године, војвода Степа долази с Крфа у Солун, одатле на Могленски фронт, где остаје све до пробоја у септембру 1918. године, који његова армија изводи преко Доброг Поља и гони Бугаре до границе. У том часу настаје примирје.

Војвода Степа са својом армијом мења правац: наступа преко Косова, ослобађа Косово Поље, Призрен и Метохију, делови његових трупа ослобађају и Црну Гору. Степина амрија потом преко Санyака стиже у Сарајево, где он са штабом остаје све до пов-лачења с ове дужности и повратка својој породици у Чачак.

Војвода Степа је тријумфално дочекан у Сарајеву. Он је то схватио као почаст и његовим вој-ницима и официрима и није му сметало. Међутим, кад је некоме од његових домаћина пало на па-мет да му за смештај понуде раскошне конаке великих везира и аустроугарских поглавара, вој-вода Степа је то одбио речима:

"Децо, децо, није то за мене... Пустите да ја себи нађем место...

И нашао је обичан грађански стан. Није војвода тиме желео да постиди Сарајлије. Они нису познавали овог једноставног, скромног човека. Нису знали за ове војводине особине, ретке у победника, који обично доносе богат плен. Нису слутили да би такво признање овом човеку умањило његову радост и срећу што је једно велико дело завршено. Ниједну врсту награде за то дело војвода није могао да прихвати.

Војвода је умео и да се наљути. Жестоко. Ево о томе једног сведочења. Кад су после Церске битке трупе Друге армије заузела положаје на обалама Дрине и Саве, док су непријатељске трупе биле с друге стране ових река, штаб војводе Степе био је у Богатићу. Седећи пред зградом штаба, војвода је гледао како запрежним колима превозе хлеб за војску. Зауставио је кола и рекао возару да му дода један хлеб - да види какав је. Кад је пробао - згрозио се. Како и не би кад је у њему било и - песка! Љут као рис, војвода је тражио да одмах дође командант интендантуре, пуковник Михаило Петровић. Кад се овај јавио на рапорт, војвода је рекао:

- Зар песком храните моју храбру војску?!

Пуковник се извињавао - рекао је да није било брашна, па је био принуђен да жито узме директно са гувна, неочишћено, са земљом и песком...

- То није никакав разлог! - узвратио је војвода. - Зашто ме о томе нисте обавестили? Да сте то учинили, тражио бих од Врховне команде да хитно пошаље добро брашно. Има Србија довољно жита у резреви...

Никад више такав хлеб није дељен војницима.

igor92001
Admin
Admin

Број порука : 209
Age : 35
Локација : Republika Srpska
Registration date : 15.09.2008

Погледај профил корисника http://republikasrpska.forumotion.net

Назад на врх Go down

Re: Vojvoda Stepa Stepanovic

Порука  Sponsored content Today at 3:11 am


Sponsored content


Назад на врх Go down

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Назад на врх


 
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму